Artikel zum 30. Geburtstag von Bijelo Dugme
written by Aleksandar Arezina


Englisch Serbo-Kroatisch
Bilo jednom Bijelo dugme

Trideset godina od prvog singla najpopularnijeg benda s ovih prostora

Pise: Aleksandar Arezina

Kada je zagrebacki Jugoton 29. marta 1974. objavio prvi singl malo poznatog sarajevskog sastava Bijelo dugme, niko nije mogao pretpostaviti da u jugoslovenskoj pop muzici vise nista nece biti isto. Nedugo nakon objavljivanja singla Top / Ove cu noci naci bluz, Bijelo dugme ce predvodjeno gitaristom i autorom pesama Goranom Bregovicem, originalnom mesavinom narodnjackih motiva i cvrstog rokenrola, dostici neslucenu slavu za pojmove tadasnje Jugoslavije. Izazivali su kontroverze i afere, neprekidno ploveci izmedju opsteg odobravanja (cak i histerije obozavalaca) i neskrivenih izliva mrznje i optuzbi da su krivi za poseljacenje domace muzike. Ipak, prodavali su na tone ploca, punili su stadione i hale sirom zemlje i sve do raspada, 1989. godine, Dugme je bilo snaga koja je odredjivala muzicke trendove u Jugoslaviji. Vec posle prvih uspeha, Bregovic je samouvereno izjavio: "Prodali smo onoliko ploca koliko ima gramofona u Jugoslaviji, sada bi mozda trebalo prodavati gramofone uz ploce".

DUGMETOMANIJA

Sta je to Bijelo dugme imalo, a sto ostali nisu? U pesmi Top, hrapav, ali snazan glas Zeljka Bebeka preti: "Topom cu te gadjat moja mala, vidim li te da si s drugim stala"!

Jednostavna trominutna pesma sa cvrstim ritmom, duelima klavijatura i praskave gitare, uz zavodljiv, skoro narodnjacki refren koji nosi vise-manje prikrivenu ljubavno-erotsku poruku. "Time je Bijelo dugme formulisalo udarnu pesmu koja treba da privuce paznju publike. Goran je najuspesnije povezao rok i narodnjacke refrene u tekstovima koji su ni selo ni grad, vec tu negde izmedju. Mislim da je njegov najveci talenat da zapakuje pesmu da ona zvuci uzasno zavodljivo", objasnjava Petar Janjatovic, rok kriticar i autor Ilustrovane rok enciklopedije 1960-1997.

S ovakvom formulom, koju je zagrebacki rok kriticar Drazen Vrdoljak opisao kao "pastirski rok", Bijelo dugme postize nezapamcen uspeh albumima Kad bih bio bijelo dugme (1974) i Sta bi dao da si na mom mjestu (1975). "Potpuna histerija", opisuje Janjatovic pozar koji za par meseci zahvatio celu Jugoslaviju i dobio prigodan naziv - dugmetomanija. "To je bilo fascinantno. Imali su dimenziju ultrapopularnog benda i uvek se neki spektakl oko njih odvijao. Odmah je drugacija atmosfera u gradu bila kada su oni svirali. Oko hotela Union, gde su bili smesteni, sve je bilo zakrceno klinkama."


HAJDUCKA CESMA

Vec na samom pocetku, Dugme se moglo pohvaliti da je potpuno samo izvelo revoluciju: prvi su punili hale sirom zemlje, prvi su dokazali da se od rokenrola moze ziveti i, konacno, domacoj diskografskoj industriji su pokazali da postoji ogromno trziste za longplej ploce, do tada potpuno zanemarene u odnosu na singlove. Bregovic se tih dana hvalisao: "Na nasoj rok sceni nema nicega osim Bijelog dugmeta, jer sve ostalo, manje ili vise, trckara za nama i pokusava na brzinu nesto usicariti!"

Slavlje nije dugo trajalo. Sa trecom plocom Eto! Bas hocu! dolazi do osetnog pada tiraza i posle niza losih nastupa, sve se vise prica o raspadu. Tada se, po ideji beogradskog rok novinara Petra - Pece Popovica, kao svojevrsni oprostaj pred Bregovicev odlazak u JNA, odrzava 28. avgusta 1977. godine besplatan koncert kod Hajducke cesme. Mimo svih ocekivanja, koncert privlaci preko 100.000 obozavalaca i vraca Dugme u zivot.

"To je bilo fenomenalno! Beograd tako nesto pre nije imao, to je stvarno bio spektakl! Bio sam tamo, i kolicina ljudi na jednom takvom mestu, histerija, osecaj bliske opasnosti, to je neponovljivo. Bio je to generacijski dogadjaj", priseca se Janjatovic.


SVI SMO MI SELJACI

Nisu svi oberucke prihvatili Bijelo dugme. Istaknuti naucnici javno su ostro kritikovali pojavu Dugmeta, zbog navodnog pogubnog i primitivnog uticaja na moral socijalisticke omladine. Kasnije su usledile jos zesce optuzbe da je Bregovic svojim mesanjem narodne muzike i rokenrola bespovratno unistio rokenrol scenu u Jugoslaviji i omogucio potonji nastanak turbo-folka. Rok novinar Aleksandar Zikic, u svojoj knjizi Fatalni ringispil - hronika beogradskog rokenrola 1959-79, tvrdi da je s Dugmetom "iz Sarajeva stigao talas cija je rokenrol oblanda skrivala eksplozivno punjenje vesto tempiranog prostakluka". Bijelo dugme je, prema Zikicevom misljenju, "ohrabrilo seljacine da ponosno i bahato budu to sto jesu. Otpocela je opsta, nezadrziva nikoletinabursacizacija, a uporedo sa njom, i jaranizacija jugoslovenskog rokenrola. Beograd na to, nazalost, nije ostao imun: blejanje ovaca s prvog albuma Bijelog dugmeta neosetno se i neumitno pretvaralo u blejanje publike".

Janjatovic ne veruje u odrzivost takvih napada: "Ako je Bregovic sam svojim radom upropastio jugoslovenski rokenrol, onda je on zasluzio da propadne". Ali, Peca Popovic naglasava da je Bregovic samo pravio komunikativnu muziku i da ga u tom procesu nije bilo sramota da prizna odakle dolazi. "Onaj ko se na najjednostavniji i najkomunikativniji nacin obraca svojoj ciljnoj grupi postize najvise uspeha. Imam utisak, sa ove distance, da smo se svi hteli predstaviti boljima nego sto jesmo. On je prvi rekao: izvini, molim te, moj je otac iz nekog sela iz Medjimurja, mama iz Hercegovine, a ja zivim u Sarajevu. Nije se stideo da to prizna, i to se culo. Svako od nas je seljak, samo smo svi kamuflirani. Za razliku od drugih koji su se pretvarali, Goran je jedini pristao da se pretvara u ono sto jeste", istice Popovic.


LOPUZA KOJU NISU UHVATILI

Ni najljuci neprijatelji nisu Bregovicu mogli poreci inteligenciju, talenat i poslovan duh. Covek koji je sviracki zanat pekao sa 16 godina u kafani, a sa 20 u italijanskim barovima, imao je iskustva i sposobnosti da strateski izuzetno uspesno sprovede Dugme kroz stilski razlicite albume: Bitanga i princeza (1979), Dozivjeti stotu (1980) i Uspavanka za Radmilu M. (1983). Sposobnost Bregovica da sve u masineriji Dugmeta drzi pod apsolutnom kontrolom dosla je do punog izrazaja kada mu je, bez ikakve negativne posledice po karijeru Dugmeta, poslo za rukom da prvo zameni Bebeka novim pevacem Mladenom Vojicicem Tifom, a ovoga posle samo jedne ploce (iz 1984. godine) Alenom Islamovicem.

"Uklapam se u sliku idealnog Jugoslovena: lopuza koju nisu uhvatili. Kad je neko dobar i posten, to Jugoslovenima zvuci kao: malo tupav i nije svatio situaciju", govorio je tada Bregovic. Tom izjavom kao da ide naruku onima koji su ga optuzivali da je njegov najveci talenat manipulacija medijima i stvaranje afera. Primeri su brojni: od odlaska grupe na radnu akciju Kozara "76, preko pesme Kosovska koju Bebek peva na albanskom jeziku, ili Dugmetove verzije himne Hej Sloveni, pa do ploce Pljuni i zapjevaj (1986), na kojoj narodni heroj Svetozar Vukomanovic Tempo sa horom sirocica izvodi revolucionarnu Padaj silo i nepravdo. Popovic kaze da je u rokenrolu neophodna doza provokacije i da je Bregovic jednostavno najbolje umeo da definise potrebu trenutka.

"Sve sto je uradio kroz Dugme, Goran je namerno uradio. Ako nesto nije uradio, to znaci da nije vredelo uraditi. Tacno je unapred znao sta treba da bi se privukla paznja medija. Sa kolikom ljubomorom je govorio kada se nekom drugom desi afera. Secam se kada je Zdravko Colic uhvacen sa onim parama na Ohridu, Goran me je pitao - sto se meni ovo ne desi? Goranu je to falilo za biografiju, a Zdravku je bilo visak", prica Popovic.


ODLAZAK S RADOSCU

Kada je 1988. godine izasao album Ciribiribela, verovatno niko nije sanjao da je to poslednja ploca Bijelog dugmeta. Poslednji medijski Bregovicev trik nije imao izgleda na uspeh. Poruku spajanja hrvatske himne Lijepa nasa i srpske pesme Tamo daleko, izgleda da niko nije cuo ili svatio. "Posljednje turneje se sjecam kao vrlo mucne. Upale se svjetla, a ono prepuno srpskih zastava. Kao po ironiji, sutradan sviramo u Hrvatskoj. Isto mrak, i iz mraka hrvatske zastave. Kamione smo imali isarane sa "Srbija uber alles". Posle to isto u Hrvatskoj. Jedva sam cekao da se zavrsi ta turneja", priseca se Bregovic. Posle koncerta u Derventi, 15. marta 1989. godine, Islamovic, ne obavestivsi nikog, napusta turneju zbog bolova u bubregu. Iako u pocetku ne izgleda tako, to je kraj Bijelog dugmeta. Bregovic kao da za tim nikada nije pozalio: "Otisao sam od svega sa velikom radoscu. Zato sto mi je posljednjih deset godina smetalo da izigravam poznatog covjeka. Mislio sam da sam previse radio, previse bio poznat i to me je jako nerviralo. Zivot bez Bijelog dugmeta sam dozivio kao veliko olaksanje".


TRIDESET GODINA POSLE

"Bijelo dugme je muzicki fenomen i nesumnjivo najveca i najznacajnija grupa druge Jugoslavije i njena paradigma. Nastalo iste godine kada su donijeti amandmani na ustav SFRJ, Dugme se dvadesetak godina razvijalo sa tom zemljom, da bi zajedno nestali u prvom zamahu nacionalisticke euforije", istice nekadasnji urednik Umjetnickog programa Televizije Sarajevo, Slobodan Terzic. Bijelo dugme je vazan deo istorije Jugoslavije, slazu se prijatelji i neprijatelji grupe. Ipak, danas, trideset godina posle, cini se vaznije pitanje da li je njihova muzika izdrzala test vremena. Novinar Mirjana Bobic-Mojsilovic ima svojih sumnji: "Bili su jedinstveni kada su se pojavili, imali su neposrednost i snagu koju drugi nisu imali, ali sigurno da je danas izgubljeno nesto na svezini. Uostalom to se desilo i Elvisu Prisliju, vremenom sve ima tendenciju da zvuci malo zastarelo".

Dugme je izdrzalo test vremena, smatra jedan od tvoraca prve video kolekcije Bijelog dugmeta (i uopste nekog jugoslovenskog sastava), reziser Boris Miljkovic. Po njemu, Bijelo dugme je i danas relevantno zahvaljujuci Bregovicevoj veri jedino i iskljucivo u vlastitu muziku: "Nije trendovski ulazio u proizvodnju video-spota, ako njime nema bogzna sta da kaze. Bregovic se, kao i danas, razvijao van i uprkos svim tokovima. Kada su svi mislili da Dugme treba i mora, on je mislio da to ne mora i da je nepotrebno. To je prosto njegov raskosan, ogroman talenat. U jednom trenutku je pozeleo da pise muziku za film i pozeleo je da rezira. On ima tu privilegiju da bude svaki dan debitant u svom zivotu".

Cini se da upravo ta druga karijera Gorana Bregovica, u kojoj na svetskoj sceni izvodi preradjene pesme i muzicke motive Bijelog dugmeta, najbolje pokazuje snagu te muzike. Peca Popovic, koji je ispratio karijeru Dugmeta radeci u listovima Dzuboks, Zdravo i Rok, ocenjuje: "Na kraju se ispostavilo da Bregovic moze da radi po celom svetu. To da ste rekli "75. ili "76, sigurno bi vam se smejali. Trideset godina kasnije, mislim da su te pesme bile kljucne za vreme u kome su objavljivane i uvek su sudbonosno odredjivale pravac jugoslovenske popularne muzike. Ne zaboravite da je Dugme unelo pismenost u domacu muziku. Bregovic nema nijedan los ili nepismen stih. Vazne stvari u Jugoslaviji bile su naslonjene na Bijelo dugme. Ko god je nesto vazno radio pitao je Gorana. Ako neko danas kaze da to nije bilo tako, prosto laze". Bijelo dugme je bilo pravi jugoslovenski sastav. Danas ih u skoro svim bivsim jugoslovenskim republikama prihvataju kao svoje. Ili ih se mozda svi podjednako odricu?

"Ako govorimo o pripadnosti Bijelog dugmeta, mislim da tu odgovara pojam emotivni zavicaj", kaze Popovic, "a taj emotivni zavicaj je sada i Australija, Kanada ili Amerika. Cuo sam zanimljivu pricu: u Kanadi, nas covek, sedamdesetogodisnjak, pao u komu. Dosao je sebi posle nekoliko dana i zacudjeno ga pitaju sta se desilo. On kaze da se u mracnom tunelu iznenada pojavio Bregovic i viknuo mu "napred, za mnom!" I on je isao za njim, i eto, probudio se. To znacenje koje su Dugme i Bregovic dobili, to je fascinantno!"

Blic news